ATLANSKA JESETRA
латински: Acipenser sturio
енглески: sturgeon
Трајно забрањен лов
Јесетарске врсте представљају изузетно интересантну групу, која постоји већ више од 250 милиона година и која је преживела катаклизме које су збрисале многе друге облике живота.
У нашем делу Дунава живи шест врста риба из породице јесетри, или тачније: пет врста долази у Дунав ради мреста, док је шеста, кечига, стални становник слатких вода.
Реч је о моруни, руској јесетри, атланскојјесетри, пастругу и симу.
Некада је ових риба било у неупоредиво већем броју, али је изгредња ђердапских брана прекинула њихов пут.
Ова врста је крајње угрожена и у великој опасности од изумирања.
Атлантска или чичкова или немачка јесетра ( Аципенсер стурио) достиже дужину до 5,5 метара, а тежину и до 1000 кг.
Тело је издужено и ниско, рило је шпицасто и благо уздигнуто на врху. Леђних штитова (дорзалних плоча) је 9-15. Врх сваког штита је туп и налази се у средини штита, а површина штитова је радијално ишарана. Има 24-36 међусобно јако зближених бочних (латералних) штитова, док је трбушних (вентралних)10-12. Штитови су јако масивни, између њих се налазе густо распоређене ромбоидне плочице. Први зрак пекторалног пераја је трансформисан у чврсту бодљу. Врх главе је широк, али шпицастији него код руске јесетре. Доња усна је прекинута по средини. Брчићи немају ресе и налазе се на средини између уста и предњег краја риба. Храни се бескичмењацима и рибама.
Ова врста је ограничена на североисточни Атлантски океан, и то првенствено плиће делове Северног и Балтичког мора и нека обалска подручја у Медитерану и Понтском региону, укључујући Лигуријско, Тиренско, Јадранско, Јонско, северно Егејско, Мраморно и Црно море. У региону Црног мора, улазиле су у дунавски естуар, реке Ингури, Риони, Јесил и Кизил. Данас су популације Атлантске јесетре у Атлантику и Балтичком мору пред изумирањем. Сматра се да је у Дунаву данас потпуно ишчезла.
Максимална забележена старост Атлантске јесетре је 48 година. Полну зрелост достижу са 7 до 9 година старости - мужјаци а женке од 8-14 година. Мужјаци су способни за мрест сваке године, док код женки између свака два мреста постоји пауза од годину дана. Период мреста траје од марта до августа на температури воде од 7.7 до 22 ºC. Мресте се на дубини од 2 до 10 метара, на каменитој или шљунковитој подлози са јаком воденом струјом, у главном кориту реке или у проточним рукавцима. Атлантска јесетра улази у реке од јануара до октобра, а максимум миграције обично траје од почетка априла до краја маја, током периода високог протока воде. Плодност је до 2,400.000 икре. Период инкубације је од 64- 120 сати. Након мрешћења одлази у море. Током периода миграције и мреста, адултне јединке се не хране.
Ова риба може да послужи као пример како је некад широко распрострањена и многобројна врста подлегла разорном деловању човека и скоро ишчезла из фауне наше планете. Још средином прошлог века била је важна привредна риба како на обалама Европе, тако и у Северној Америци. Почетком 20. века улови су катастрофално опали, а средином тог века ова риба је практично ишчезла из река Западне Европе и Северне Америке.
