Моравске баре
У
доњем току Јужне Мораве, око Дољевца, Ниша и Алексинца налази се
неколико врло интересантних бара, које, нарочито у пролеће, када
вода није забарена, привлаче риболовце из околних крајева.
Батушиначке, Међуровачке и Чокотске баре настале су пре готово две и
по деценије, кад је прављен заобилазни пут око Ниша. Тада је, због
градње моста преко Јужне Мораве, у атару села Горње и Доње Међурово,
Мрамор и Чокот, измештено и корито реке. Места кроз која је некада
Јужна Морава текла, пресечена су новим ауто-путем Е-75, па је после
градње остало десетак барских меандара, односно великих стајаћица,
које у шпицу сезоне дневно угосте и по стотинак риболоваца из Ниша,
Прокупља, па чак и Лесковца.>
Баре су, попут спојених судова, подземним каналима повезане са Јужном Моравом и свакодневно се
(изузимајући једино летње речне минимуме), природно – подземним каналима снабдевају речном водом.
У рано пролеће, када набуја Морава и кад се излије, њене воде поплаве и ове баре,
тако да их река освежава и пречишћава.
Захваљујући подземном дотоку, вода је еколошки (релативно) чиста,
што је условило и опстанак разноврсног рибљег фонда. У ствари, кроз
највећу, средишњу Међуровачку бару, донедавно је текао мали моравски
поток, који је непрестано освежавао водену масу. Затварањем воде,
заустављен је и проток, што је значајно угрозило рибљи фонд и
дотадашњи изглед баре, пре свега опстанак капиталних примерака
шарана. Наиме, ниво воде је значајно смањен, а у централном, тзв.
„шаранском делу”, где је шаран ловљен на специјално направљеним и
уздигнутим „седлима”, столицама, формирано је велико острво.
Главне Међуровачке баре у
рано пролеће, кад набуја Јужна Морава, спајају се са реком и постају
јединствени речни залив. Вода, тада, у значајној мери обнавља
барску, рибљу популацију, служећи као склониште за велика јата беле
рибе, сома, па и понеког буцова… Речју, баре прате пловнонивални
водени режим реке: главни водени максимум у пролеће, после отапања
снега (март) и главни минимум, почетком јесени, кад у време сушних
месеци, (август, септембар, па чак и октобар) ниво реке и бара у
великој мери опадне.
Моравске баре су богате рибом. Истина, у последње време су масовно
нападнуте, али се и поред великог излова, ихтиофауна редовно
обнавља. Главне врсте су штука и шаран, затим бабушка, караш,
односно „закржљале” форме, тзв. „вретенасти” "Carasius carasius morpha humilis".
Затим, по ловној популарности следе: гргеч (бандар),
клен, беовица, бодорка, платика… Али, најбројнија барска риба, осим
минијатурног амурског чебачока је бабушка. Она, попут свог блиског рођака – караша, одлично подноси
високе концентрације соли и веће количине метана које ослобађа
барски муљ. Отпорна је и на велике хладноће a
налажене су живе бабушке у потпуно исушеним моравским барама – на
дубини од 70 центиметара. Она се брзо аклиматизује, прилагођава
свакој води, нарочито – барској!?
И у моравским барама, бабушка се непрекидно држи травнатих терена и веома их ретко напушта, односно излази на чистину. Зато лети можете видети рибаре како заврнутих ногавица или у кратким панталонама газе у приобаље бара, чисте траву и рогоз стварајући мале барске оазе, тзв. „бунаре” у којима пласирају прехрану и мамац. Током лета, бабушка најбоље гризе рано ујутру и касно увече, чак и после заласка сунца, на глисту ђубретарку! Качи се тако да један крај виси, стално мрда и тако иритира рибу.
Бабушка се креће споро, с честим
застојима. Главом усмереном према кориту, рије и чепрка по дну и
проба, малтене, све што јој дође испред „носа”. При ветровитом
времену смањује животне активности и покретност, спушта се у дубине.
До касне јесени шпарта у приобалном делу воде, а доласком зиме
повлачи се у дубље делове бара – у рупе, где образује јата.
Зими се зарива, кртожи у муљу, док се млади караши приземљују.
Најбоље време за лов бабушке је одмах након мреста, у
јуну. На чистинама, где сунце у континуитету осветљава, греје воду,
солидно се пеца и крајем априла.
Највећи примерци штуке живе у прве две баре, одмах испод мраморских викендица, односно брда. Ту се ова грабљивица одомаћила, јер јој у потпуности одговара конфигурација терена – камените обале и доста воденог растиња. Пре пар година, на средњој бари уловљена је штука од 7,850 килограма. Штука се овде хвата на два начина – на варалице и живог кедера - на балерину. Вараличара овде има током целе године, међутим и пловкароша који на различите стајаће системе, на живог кедера, лове штуку. Искуства локалних риболоваца говоре да у већини бара, за овдашње прилике, живе натпросечно велики гргечи, тешки 250-300 грама, који најбоље гризу по облачном, кишовитом и ветровитом времену, али кад није (превише) хладно.
Шаран представља засебно поглавље барске приче. Лови се интензивно, током целе сезоне, а највише у јесен, и дубински и на пловак.
Шарана риболовци увек хране у одређено време, а оптимални резултати остварују се храњењем места младим или старим кукурузом, али и месним црвићима и глистама – ђубретаркама.
На
Међуровачке баре (од многих Нишлија и околних мештана погрешно
крштене именом – Батушиначке) се лако стиже. Оне се налазе одмах
испод великог моста који пресеца ток Јужне Мораве испод Мраморског
брда.
Баре су оивичене реком и Мраморским брдом, те су одсечене од околних насељених места. Ова стајаћица је доста „дивља”, па зато са собом понесите све што вам може затребати, а нарочито пијаћу воду. Пошто су баре обрасле ниским растињем, летњи риболовачки сати на ужеглом сунцу могу бити погубни, па се препоручује коришћење сунцобрана или израдом приручних варијанти заштите.