МОРУНА
латински: Huso Huso
енглески: beluga
Трајно забрањен лов
Јесетарске врсте представљају изузетно интересантну групу, која постоји већ више од 250 милиона година и која је преживела катаклизме које су збрисале многе друге облике живота.
У нашем делу Дунава живи шест врста риба из породице јесетри, или тачније: пет врста долази у Дунав ради мреста, док је шеста, кечига, стални становник слатких вода.
Реч је о моруни, руској јесетри, атланској јесетри, пастругу и симу.
Некада је ових риба било у неупоредиво већем броју, али је изгредња ђердапских брана прекинула њихов пут.
Моруна припада породици ЈЕСЕТРИ.
Највећа је слатководна риба (и највећа штитоноша). Ловљене моруне тешке 1.400-1.500 kg и дугачке 9 метара. То је дуговечна риба - поједини примерци доживе сто и више година.
У
старим книгама остало је записано да је 3. марта 1793. године земунски
алас по имену Лазар ухватио моруну која је без утробе тежила преко 700
килограма (528 ока) То је далеко највећа риба уловљена у нашим рекама.
Године 1990. један ирански професионални рибар уловио је у Каспијском мору моруну тешку 793,4 кг. Та риба је у себи имала 101,1 кг икре, црног злата, како аласи називају кавијар. Иначе просечна тежина моруна хватаних у делти Дунава износила је око 60-80 кг.
Има хрскавичав скелет, али им је тело покривено са пет редова коштаних
плочица (по томе су добиле назив). Нарочито је заштићен кров лобање.
Ове кости на телу су кожног порекла. Зато су им крљушти (иначе ганоидне) редуковане, осим у пределу репа.
Тело им је вретенастог облика, али ипак здепастије у поређењу са
јесетром и кечигом, а и није толико истакнуто петострано. Репно
пераје је хетероцерно (асиметрично). Глава је ка напред оштро
извучена (али не толико као код других штитоноша) па се уста налазе
на доњој страни главе и у њима нема зуба. Испод уста налазе се бркови, који,
због слабо развијеног чула вида, представљају главне чулне органе који
моруни помажу у тражењу
хране.
Моруна је заправо морска риба која залази у велике реке само ради
мреста. Живи у Каспијском, Азовском, Црном и Средоземном мору. Од
притока Црног мора највише је залазила у Дунав.
Насељава воде Каспијског језера, Црног и Азовског мора. Има је и у источном делу Средоземног мора и његовим сливовима. У мору се више удаљава од ушћа него јесетра.
До изградње ђердапске бране доспевала је и у горње токове Дунава. Данас се може наћи само испод Ђердапа. Изградњом бране, мелиорацијом и загађивањем вода та риба је данас угрожена, па се приступа вештачком узгоју и порибљавању.
Живи углавном при морском дну. По начину исхране моруна је првенствено грабљивица, јер се углавном храни белом рибом. Једе и шкољке, рачиће, али и ситне туљане. Постоји податак да су у желуцу моруне пронађене и птице.
Полну зрелост мужјаци достижу са 13-18 година, женке са 22-27 година.
Мрешћење се обавља с пролећа и у јесен.
За време размножавања моруна одлази у слатке воде (анадромне врсте). Овај пут је често веома дуг, од неколико стотина до хиљаду километара. Женке полажу милионе сивкастоцрних јаја која се прилепе за камење на месту мреста и ту се и оплоде (спољашње оплођење). После излегања из јаја младе јединке мигрирају низводно у море.
Свој пут у реке моруна започиње у марту, док се још лед није отопио. Испочетка иду по површини, испод самог леда и често се тару леђима о лед, да би затим, по отапању леда, ишле по дну. Икру полажу готово месец дана, негде у мају, другде у јуну. За време мреста моруне понекад искачу из воде, да би олакшале излазак икре и ослободиле јајашца из кесица. После мреста моруне су изтузетно прождрљиве.
