ДЕВЕРИКА
латински: Abramis brama
енглески: Bream
припада породици шарана
Минималнa дужинa улова 20cm, максимално 10 риба.
• Деверика (Abramis brama)
Дужине је до 80 цм. Прсна и трбушна пераја су од сивкасте до жућкасте боје. Дуго анално пераје, 24-22 жбица.
• Крупатица (Blica bjoerkna)
Дужине је до 40 цм. Прсна пераја су јој црвенкаста или наранџаста. Дуго анално пераје, 22-26 жбица
• Кесега (Abramis balelerus)
Дужине је до 45 цм. Највиткија је и пљосната. Има дуго базно подрепно пераје појачано са три тврде коштане шпичице. Дуго анално пераје, 39-46 жбица
• Црноока деверика (Abramis sapa)
Нарасте до дужине од 35 цм. Карактеристике ове врсте: тупаста њушка, уочљиво велико око на малој глави. Дуго анално пераје, 41-48 жбица
Тело Деверике је високо (посебно код старијих примерака и оних из дубљих језера) и бочно спљоштено. Млади примерци су сребрнасте боје. Код старијих, леђа добијају загасито зелену боју, хрбат се издиже, одвајајући сразмерно малу главу, са малим, ниже постављеним, устима. Уста, са предвиличним и виличним костима, врло су мекана. Здрелни зуби су једноредни и има их по 5 на сваком петом шкржном луку.
Деверика може нарасти до 75 цм дужине и до 6 кг тежине, а животни век може бити и до 20 година, мада су просечни примерци деверике од 30-40цм дужине и 0,5-1,5 кг тежине.
Најчешћа станишта Деверике су реке, али се може наћи и у
језерима и каналима где има довољне дубине и довољно кисеоника. Као и већина
осталих ципринида и Деверика је јатна риба, без обзира на узраст. Јато је увек
униформно, састављено од јединки приближно истог узраста. На подручјима која
нису изразита хранилишта и мрестилишта, углавном се срећу чиста јата деверика.
Само на хранилиштима и мрестилиштима у улову се поред деверика могу наћи и
остале "беле рибе", као бротфис, бодорка, и др.
Активност деверике зависи пре свега од доба године, температуре воде, и од доба дана. Преко зиме, деверике се кртоже, осим у случају да пронађу подручје прилива топлије воде (термоцентрале, канализациони изливи, дубине у лукама испод шлепова исл.) где има довољно хране. Са наступањем пролећа и загревањем воде, деверике постају активније и крећу у потрагу за храном неопходном за дозревање полних злезда и припрему за мрест. Млађе јединке деверике се хране ситнијим представницима фауне дна (пужићи и шкољкице и др.) На јеловнику старијих су крупнији примерци "фауне" дна.
У богато затрављеним подручјима, деверике ће "пасти" вегетацију, али не због ње саме, него због обиља рачића и ларви разних инсеката који живе у тој вегетацији.
С пролећа деверика се храни преко целог дана, иако најинтензивније ујутру и предвече. Са загревањем воде, време храњења се дели на јутарњи и вечерњи период. Наступањем јесени и захлађењем, прелази се поново на режим сличан оном у пролеће, до доласка зиме и кртожења. У потрази за храном јата деверика лутају водама и могу се срести и на муљевитим, и песковитим па чак и каменитим теренима. Ујутро и, у мањој мери, предвече у лето, деверике прилазе обали из дубине и матице реке, ради исхране, а највећи део врелине летњег дана проводе у дубљим и свежијим деловима матице. Летње ноћи проводе у плићој води.
Брзина раста деверике је врло променљива и зависи од одлика станишта, пре свега количине доступне хране.
Мрест деверике наступа у
априлу и траје до краја јуна при температури воде између 10 и 14 степени.
У плиткој води (0,2-0,5 м дубине), добро затрављеној , деверике се мресте у друштву осталих, њој сродних врста "беле рибе", полажући икру на водену вегетацију.
Мрест се најинтензивније одвија ујутру, између 6 и 9 сати, на местима заштићеним од ветра и не траје дуже од 2-3 сата.
Полну зрелост деверике стичу у трећој години живота (мужјаци), а најкасније до пете године(женке). Женка у зависности од узраста тј. величине, положи од 100 000 до 580 000 комада икре.
Веома је осетљива на промену времена и тада је не интересује понуђени мамац. Пред кишу и олују силази на дно и тражи рупе у којима ће се сакрити. Не дира удицу при северном и северноисточном ветру, а добро једе при јужном и југозападном ветру. У топлим данима активнија је по облачном времену него по сунчаном.
Деверика не узима одмах мамац, него га држи у "трубици" и не мрда са места, а тек после неког времена, када почне да гута, креће на страну. На пловак се то манифестује тако да се прво подиже и пада на воду и на краји повлачи под воду.
