ЗМИЈУЉИЦЕ - ПАКЛАРЕ
Пакларе (Petromyzontes) својим примитивним издуженим обликом тела личе на јегуље. Развојно гледано, то су врло примитивни претставници кичмењака без вилица. Већ 500 милиона година тај живи фосил се готово није променио. Воде полупаразитски начин живота на рибама, а могу се хранити и ситним бескичмењацима, црвима, пужевима.
Распрострањене су углавном на северној полулопти, док се на јужној налазе само у одређеним областима Аустралије, Новог Зеланда и Јужне Америке. У последње време им је број знатно смањен због масовног ловљења из река. Користе се за људску исхрану. Познато је да су се енглески краљеви Џон и Хенри I у неизмерним количинама хранили змијуљицама и да је чак краљ Џон умро од тровања овим животињама.
Развијање је индиректно, преко ларве амоцетес која живи до 7 година, а њен прображај се дешава најчешће у четвртој години живота, пред наступање полне зрелости. Одрасле јединке, које живе у мору, одлазе у слатке воде на мрешћење (анадромне врсте). Из оплођених јаја развијају се ларве које живе дуго делимично заривене у муљу, а затим мигрирају у мора где метаморфозирају у одрасле јединке. Када досгигну полну зрелост, враћају се поново у речне токове на мрест. Након мреста, угину.
Одрасле јединке око усног отвора имају пијавку којом се причвршћују за кожу риба, а рожним зубићима на језику пробијају кожу. У пљувачци садрже антикоагулантне материје које омогућавају сисање крви домаћина.
Постоје три врсте змуљица
Морска змијуљица (Petromyzon marinus) је најкрупнија врста, достиже дужину и до 1 m.
и још две које се могу наћи у нашим водама
Речна змијуљица (Lamperta fluviatilis) је најраспрострањенија врста у Европи. Живи у великим рекама и морима поред обале, а има је и у рекама Србије. Достиже дужину од око 0,5 m.
Поточна змијуљица (Lamperta planeri) је ситнија у односу на речну, дужине до 30 cm.
Трајно забрањен лов рода: Lampetra
Морска паклара
Petromyzon marinus
Највећа je у породици змијуљица. Максимална дужина и тежина: 1м и 3кг. Одрасли примерци мигрирају у пролеће из мора у реке, где се задржавају од марта до јуна. Змијуљица је паразит који се припија уз тело разних врста риба и храни се њиховом крвљу и другим телесним соковима. У Европи се може срести од Средоземља до Северне Норвешке.
Речна паклара
Lampetra fluviatilis
Речна паклара не расте више од 40 цм али поједини примерци могу бити и до 50 цм дугачки.
Ова врста пакларе просечно је тешка око 100, изузетно и 300 грама. Леђне пераје су јој међусобно одвојена, а горња страна тела је сјајне зеленкастомодре боје
која на боковима прелази у жућкастобелу, а на трбуху у сребрнобелу. Пераје су ружићасте боје. Ова паклара такође живи и у сланој води али
и она прелази из мора у реке да се мрести. Некада стално борави у језерима или у већим рекама.
Храни се инсектима, црвима. Живи паразитски на мањим морским рибама. У реке залази крајем маја и током целог лета, не узимајући притом храну. Мрести
се наредне зиме - од септембра до маја, и убзо након мрешћења угине.
Лове је масовно, због изузетно укусног и хранљивог меса.
Поточна паклара
Lampetra planeri
Нарасте највише до 19 цм. Одрасле јединке имају змијолико тело, са горње стране тамномаслинасто, слузаво и без крљушти, а цео костур се састоји од љускаве кичме. Бокови су јој жучкасти, трбух светлије обојен , готово безбојно репно пераје, а између два леђна пераја нема размака. Пакларе немају прсна ни трбушна пераја. Имају округла уста, али без чељусти и шиљасте зубе којима се хватају за рибу. Одрасле јединке имају тупе усне плоче .
Поточна паклара је немиграторна врста која насељава мање потоке, али и средње токове мањих река. Савршено станиште за поточну паклару су брзе, плитке воде, са дном које је прекривено шљунком, ситним песком и муљем .
Поточна паклара се мрести при крају пролећа, дo јуна, при температури воде од 10 -11°Ц. Мрести се у плиткој води на пешчаном дну, у великим скуповима до чак 30 јединки и после мреста угину. Ларве живе до пете године укопане у пешчано или муљевито дно. Одрасле поточне пакларе се не хране, док се ларве хране микроорганизмима дна .
Налази се у истим водама у којима и речна змијуљица, али је има и у мањим речицама, чак веома удаљеним од мора. Цео живот проводи у слаткој води и не живи паразитски. Напротив, служи као храна многим грабљивицама, посебно Младици
Месо поточне змијуљице је веома отровно. У медицинској летератури описани су случајеви тешког тровања супом од поточних змијуљица.
