ПАКЛАРЕ
Пакларе (Petromyzontes) својим примитивним издуженим обликом тела личе на јегуље. Развојно гледано, то су врло примитивни претставници кичмењака без вилица. Већ 500 милиона година тај живи фосил се готово није променио. Воде полупаразитски начин живота на рибама, а могу се хранити и ситним бескичмењацима, црвима, пужевима.Данас су све врсте паклара толико ретке, да су стављене на "црвену листу" угрожених животиња.
Пакларе живе претежно у морским обалним водама и слаткој води и могу да се нађи у свим подручјима умерених климатских зона, осим Африке.
Мресте се у горњим токовима потока и река на шљунковитој подлози и прохладној води богатој кисеоником (то је разлог што их нема у тропским подручјима). После изласка из јајашца, још слепе ларве, које имају само рудиментарне очи, укопавају се у песковите делове водотокова. Глава им није у песку да би могли да се хране микроорганизмима из воде.
Пакларе немају
вилице а округла уста с рожнатим зубима обликована су за усисавање. Имају једну носницу, два ока и седам шкржних отвора.
Одрасле јединке око усног отвора имају пијавку којом се причвршћују за кожу риба, а рожним зубићима на језику пробијају кожу.
У пљувачци садрже антикоагулантне материје које омогућавају сисање крви домаћина.
Радикалним преображајем (метаморфоза) од ларве до одрасле животиње, за 4-7 година (зависи од врсте), већина (морска паклара речна паклара) одлази низводно до мора где живи паразитски до 18 месеци, обично близу обале. "Домаћини" су им рибе на које се прилепе, пијући им крв и стружући њихово месо. Веће, здраве рибе, углавном преживљавају овакве нападе, задржавајући после тога само округли ожиљак. Мање као и болесне рибе, могу од таквих напада и угинути.
Када достигну полну зрелост, пакларе се враћају поново у речне токове и када се измресте - угину.
Поточне пакларе не одлазе у море. Остају да живе у близини места где су провеле свој ларвени део живота. Као одрасле се не хране, и мресте се поново у истом подручју.
Постоје и две ендемске врсте поточних паклара. Обе живе у сливу Дунава. То су дунавска поточна паклара (Eudontomyzon vladykovi) и у украјинском делу слива Дунава, украјинска поточна паклара (Eudontomyzon mariae). У Дунаву се јавља и Карпатска паклара (Еudontomyzon danfordi).
Трајно забрањен лов рода: Eudontmyzon
Украјинска паклара
Eudontomyzon mariae
Ова паклара не мигрира, и не храни се паразитски. Насељава реке слива Црног и Егејског мора.
Леђа су изразито тамнозелене или тамносиве до црне боје, бело-сребренкастог трбуха. Достижу величину до 22 цм, а пегаве ларве до 23 цм. Животни век
им је 7 година.
Живе у равничарским, брдовитим и планинским потоцима богатиим
кисеоником, на шљунковито-песковитом дну. Ларве живе закопане у
пешчано-муљевитом дну, 3,5 до 4,5 година. Преображај почиње у новембру-децембру, а завршава се крајем априла, почетком маја, при температури воде 11 – 16 °Ц .
За полно сазревање потребно је још 9-10 месеци, а мрест је у априлу или мају, у време најсунчанијих дана, при температури воде од 8 до 13,5 °Ц .
Мужјаци ископају плитка гнезда у пределу споријег струјања воде, где женка полаже јаја. Мресте се у већим групама на шљунковито-песковитом дну.
Украјинска паклара није паразит, иако постоје случајеви паразитског
понашања појединих одраслих јединки.
Ларве се хране алгама кремењашицама и детритусом
Служи као храна сому, штуки, бандару, мрени, клену и осталим грабљивицама.
Дунавска паклара
Eudontomyzon vladykovi
Максимална дужина: 21 цм .Живи у Дунаву, Сави, Тамишу, Тиси у бистре, кисеоником богате реке у равничарским и планинским зонама.
Нису паразити и остају у слаткој води. Ендемска су врста у Дунаву. Живе на дну у великим наносима песка или муља. И код њих, пре преображаја , ларве живе 3.5-4.5 година. Ларве се хране микро-организмима. Преображај почињу у Јулу - септембру а мресте се у марту - мају следеће године. Мужјаци праве плитко гнездо у стаништима са умереним струјама. После мресте одрасле јединке умиру.
Карпатска паклара
Еudontomyzon danfordi
Читав живот проводи у реци. Максимална дужина: дужина: 18,0цм , животни век : 7 година. Врста је присутна на подручју реке Дунав. Станује у планинским потоцима и већим рекама. Разликују се од других врста овог рода својим паразитским начином живота. Одрасла змијуљица прилепи се уз било коју рибу и пошто јој оштрим зубима просече кожу, храни се њеном крвљу. У пролеће, током мреста мигрирају узводно. Женка положи 2.000-3.000 jаја а већина одраслих јединки после мреста угине.
