МАНИЋ
латински: Lota lota
енглески: burbot
припада породици Gadidae
Минималнa дужинa улова 25cm, максимално 3 рибе.
Манић припада породици бакалара. Може достићи дужину до једног метра и тежину до 25 килограма (у Сибиру).
Манић је типичан представник породице бакалара из слатководних вода. Сачувао је склоност ка хладној води својствену тој породици и може се наћи само на северној полулопти, у рекама и језерима Европе и Азије. Неке морске врсте достижу тежину и до 50 кг. У рекама Сибира је развијен и индустријски излов манића.
Ова необична, врло интересантна и ретка риба, насељава воде слива Дунава. Крајња јужна тачка њеног ареала су пастрмске воде око Плавског језера и реке Лим у Црној Гори и ту достиже и више од 2кг. Почетком овог века, било је доста манића у горњем току Велике Мораве. Ловљени су примерци тежине до 3кг. Стари рибари тврде да га је било много као и сома. Међутим, ни издалека није био цењен као сом. Од тог времена, а нарочито после Другог светског рата, бројност манића је стално опадала.
Боја манића јако варира. Леђа су му обично зеленкаста или маслинасто-зелена, прошарана црно-сивим тачкама и пругицама. Грло и трбух манића су бели. Како је типичан "северњак", манић преферира хладне и чисте воде са каменитим дном.
Најрадије живи у дубоким јамама, у приобалном растињу, поред дрвећа и пањева.
По спољашњем изгледу помало подсећа на сома.Пажљивим посматрањем брзо се уоче разлике: вилице су сразмерно мање и
зашиљеније, нарочито ако се посматрају одозго и на доњој вилици се налази
један карактеристичан брк. Леђно пераје је дуго и протеже се до репног које је
полукружног облика. Анално пераје, по дужини је слично као код сома. Кожа је
прекривена ситним крљуштима преко које је слој слузи.
Због свог порекла, манић је једина наша риба која се мрести и активна је зими.
Преко лета ова риба се слабо креће. Добро се осећа тек при температури воде испод 12 степени, а када се она загреје на више ос 15 степени, манић се завуче у јаме, разне шупљине, испод камења, пањева, зарушених обала, и одатле излази ради исхране само у хладно време, углавном ноћу. За време великих врућина пада у дремеж и скоро сасвим престаје да узима храну. У том периоду, манића можемо чак и голим рукама извући из неке рупе у коју се завукао. Ако покушамо да га ухватимо, он се не труди да се измигољи и побегне, већ покушава да се још дубље завуће у своје склониште.
Манић је најактивнији преко зиме, и у рано пролеће. тада често напушта склониште, а са почетком јесењих мразева постаје прави вагабунд, што је нижа температура воде, то је он активнији и прождрљивији - тада тамани огромне количине рибље млађи.
Као типична ноћна дубинска грабљивица, манић не чека жртву у заседи, веч јој се прикрада, региструјући је првенствено слухом и мирисом. Вид му је слаб, најбоље гризе у касну јесен, преко зиме па све до почетка пролећа.
Полну зрелост достиже у трећој-четвртој години, а у посебно повољним условима и
раније. У децембру, када воде почињу да се леде, манићи крећу масовно на мрест,
узводно. Из плавних зона премештају се у сама речна корита. полагање икре
траје од краја децембра до фебруара. Женка полаже икру на пешчаним местима, где
је речни ток мирнији. Што су мразеви јачи, мрест се брже
завршава; ако изненада отопли, продужава се на целих месец дана. Плоднос је
заиста велика; 5 000 000 јаја. Јаја су ситна, имају у пречника око 1 mm. Упркос
тако великој плодности, манић је малобројан. Велики део икре разнесе струја и
поједу друге рибе (гргеч, балавац, деверика), а један део падне у суседне
шупљине и поједе је сам манић.
Просечна тежина примерака који се лове код нас је, на жалост прилично скромна, 200-500гр. Примерци тежи од 1кг се врло ретко улове. Манић закачен на удицу није велики борац и углавном се лако вади из воде. Проблеми могу да настану једино ако риболовац није у близини штапова јер манић који прогута удицу настоји да се увуће у склониште.
