Болести риба и њихова опасност по човека

Међу рибљим паразитима су и врсте пантљичара које у потпуности испуњавају телесне шупљине белих риба. На њима се не могу разазнати чланци и подсечају на равну траку, за разлику од типичне чланковите пантљичаре.

За риболовце, професионалце и аматере, занимљиве су две врсте: "Ligula intestinalis", која се најчешће настањује у утроби деверике, караша или шарана и "Diagramma interrypta", која напада многе врсте белих риба.

Глава паразита није посебно изражена, а две сисаљке су једва приметне. У организму рибе могу да достигну дужину 20-40 и ширину 0,5-1,5 сантиметара, што зависи од величне рибе. У телу крупнијих риба паразит може да достигне и 75 сантиметара, а забележени су и дужи примерци. Један спортски риболовац је у шарану капиталцу нашао пантљичару дугачку чак 110 сантиметра. Максималну дужину достижу непосредно пред полну зрелост, која наступа тек по доспећу паразита у црева другог домаћина (птице), под утицајем његове телесне температуре.

Одрасле, полно зреле јединке живе само неколико дана. Из јаја, која у воду доспевају преко птичјег измета, легу се ларве којима се хране рачићи, а њима даље беле рибе. И тако у круг, у ланцу исхране. Доспевши у тело рибе, паразит пробија зид црева и у телесним шупљинама наставља развој.

Најчешћи преносиоци обе врсте паразита су галебови, патке, гњурци и друге пловуше које се хране рибом.

На зараженим рибама нема спољашњих оштећења, а негативан утицај паразита се манифестује губитком тежине и утицањем на раст. Уз то, долази до упала и напрснућа унутрашњих органа, до трајних оштечења полних жлезда, због чега рибе губе способност размножавања. Болесне рибе често се могу видети на површини воде пливају изврнуте на страну, остављајући утисак крајње исцрпљености. Стомак им је надувен.

Изловљене болесне рибе се не смеју врачати у воду, чак ни када су испод мере, а најбоље је да се на погодном месту униште - закопају у земљу.

Борба против загађивања природних вода овим паразитима једноставно није могућа.

Битно је напоменути да ови паразити за човека нису опасни.

Болест црних флека

Ово обољење риба названо је по карактеристичним симптомима, по црним флекама на телу. Оне имају мање-више правилан облик трапеза и могу бити на разним деловима тела - на слузокожи уста, перајима, шкргама, ређе и на рожњаци очију.

Узрочници обољења су метиљи, који у развоју пролазе кроз више фаза, увек у телу другог домаћина - кичмењака и мекушаца. Последња фаза се, по правилу, везује за чапљу. Јајашца метиља доспевају у воду преко птичјег измета и развијају се у телу мекушаца, који се њима хране, у овом случају то је једна врста пужа. Следи развој репатих ларви, које напуштају домаћина - пужа, доспевају у воду и развој се даље везује за рибе. Ту прелазе у следећу фазу развоја, у којој се на телу риба јављају типична бубуљичаста, црна испупчења.

Величина ових црних флека је 1-4 мм, а оних округластих 0,6-0,9 мм у пречнику. Спољашњи, црни део цисте заправо представља одбрамбену реакцију рибе - домаћина. Сваки рибар или спортски риболовац лако ће препознати ове симптоме, који се могу појавити на више од 50 врста риба. Ипак, чини се да су овој болести најизложеније деверике, крупатице, бодорке и белице.

У нормалним приликама патолошки утицај паразита је незнатан. Он напада првенствено мале рибе, које у екстремним случајевима скоро потпуно поцрне.

Иако је паразит безопасан за човека, веома заражене рибе не би требало отварати из хигијенских разлога. Болесне рибе најчешће се могу наћи у каналима за одводњавање, мочварама, тресетиштима, дакле, у водама с бројним популацијама водених пужева, домаћна у ланцу развитка паразита.

Други паразит, узрочник болести црних флека на рибама је "Metacerearia" из фамилије "Heterophvdae".

Флеке које настају услед његовог присуства у организму рибе су знатно мање, као глава чиоде. Управо ѕбог тога, чак и у водама у којима је овај паразит одомаћен и раширен, Људи не обрачају пажњу на ситне црне флеке и не сматрају да су заражене рибе болесне.

Треба знати да су ови паразити опасни за човека и да не треба јести заражену рибу без претходног кувања или печења на најмање 60 степени Целзијусових.